Велики корални гребен

Кратке приче | Текст: Милош Павков (2023.) | Лектор: Наташа Радуловић Белобабић

Сунце је пржило земљу, као тихи господар који немо – али неприкосновено – подсећа поданике на своје присуство… Ваздух је био топао и пун влаге, јер је ту, на јужној хемисфери, била средина лета. Недеља поподне, улице Дарвина, града у Северној Територији у Аустралији, биле су скоро пусте. Тек је покоји абориџински просјак за долар молио ретке пролазнике, углавном лепо обучене белце, који су пролазили поред њега ни не подижући поглед са паметних телефона.

Жена од око четрдесет година ишла је из једне од ретких самопослуга које раде и недељом, носећи кесу са намирницама у једној руци, а лименку са газираним соком у другој, ноншалантно га пијући низ улицу, онако у покрету. Имала је дугу и неговану црну косу, светао тен и зелене очи; била је упадљиво нашминкана. Носила је мајицу на бретеле и кратку сукњу – помало изненађујуће за њену фигуру. Иако је некад давно можда била згодна лепотица, сада је њено тело било са вишком килограма и целулитом, које мајица и кратка сукња уопште нису сакривале. На левој руци имала је тетоважу некаквог цвета у боји. Како јој је рука временом постала дебља, слика цвета је престала да личи на оно што је некад требало да представља. Али њу то није бринуло. Деловало је као да више живи у прошлости, времену када је њено тело било другачије; баш као и она цела.

Попела се уз степенице модерне, али једноставне и скромне стамбене зграде. Откључала је врата и ушла у мали, лепо уређен, модеран стан. Отишла је право у кухињу, где је за столом седео човек њених година.

Био је мршав; носио је једноставну поло мајицу и наочаре са диоптријом. Најупечатљивије у његовој појави, осим помало озбиљног лица, било је то што је ћелав. Тачније, изгубио је косу на средини главе, а преосталу је бријао. То мушкарци често раде када почну да губе косу, како не би изгледали проћелаво.

– Где је Софи? – упита жена, ушавши без икаквог поздрава и готово рефлексно бацивши лименку у канту за смеће. Почела је да вади намирнице из кесе.

Одговора на њено питање није било, јер је човек, који је деловао као да ју је једва и приметио, само гледао у лаптоп испред себе.

– Семи, чујеш ли шта те питам?! – обрати му се жена мало озбиљнијим тоном, на тренутак преставши да вади намирнице из кесе.

– Извини, љубави… Загледао сам се у нешто. Можеш ли, молим те, да поновиш? – узврати човек.

– Где нам је ћерка?

– У својој је соби. Гледа неки документарац на Јутјубу. Вероватно о угрожености Афроамериканаца у Сједињеним Државама, или о борби за права жена у Ирану – образложи он, са дозом ироније у гласу.

– Па, добро… Нека гледа – одговори жена помало незаинтересовано, те се врати механичком вађењу ствари из кесе.

Затим настави:

– Купила сам нам намирнице за следећу недељу; сада треба да спремимо ручак.

– Ставићу шпагете да се кувају за који минут – одговори човек, негодујућим хладним гласом.

– Шта ти је, Семи? – упита га жена, док је механички слагала у фрижидер намирнице које је извадила из кесе.

– Знаш ли да је Софи решила да буде социјални радник? – упита он, истим тоном, не скидајући поглед са лаптопа.

– Па шта? – одговори жена ноншалантно, не прекидајући своју радњу.

– Како то мислиш ʼпа штаʼ? – тргну се човек, склонивши руке са лаптопа, те, озбиљно погледавши жену. настави:

– Да трчка око наркомана и просјака Абориџина, уместо да се усмери на нешто друго у чему би могла да направи успешну каријеру?! На бизнис, технологију? Било шта друго!

Жена на тренутак престаде да слаже намирнице у фрижидер, погледа у мужа задовољно се смешећи, па му рече:

– Семи, Софи је девојка. Веома лепа млада девојка. Она има и друге могућности у животу, осим каријере. То чиме се бави је чисто онако, да као има личност…

– Само мислим на њено добро, Лена! Желим да буде успешна, јер – она је моја ћерка! – настави Семи озбиљним тоном.

– Дај, молим те! Ти си завршио некакву школу за менаџмент, па си са четрдесет година виши службеник на рецепцији мањег хотела – рече Лена полутихим гласом. Затим настави да слаже намирнице у фрижидер.

Семи љутито затвори лаптоп. Супрузи се обратио једва се суздржавајући да не повиси глас:

– Шта хоћеш тиме да кажеш? Да мени не иде добро? Ја тек чекам своју шансу! Испунићу све своје планове о којима сам ти причао! Само да ми се некако створи повољнија ситуација!

Лена преврну очима, окренута леђима Семију, затим још једном престаде да слаже намирнице у фрижидер, окрете се мужу, нагну се над њега и пољуби у врх ћеле.

– Знаш да не мораш тиме да се оптерећујеш. Одрасла сам у некој држави источне Европе, под ратом, санкцијама, у сиромаштву… Ти си ми овде, у свету који је био нов за мене, пружио сасвим довољно. Живимо прилично добро и имамо лепу ћерку. Још правиш и шпагете за недељни ручак! Ти си добар муж и добар човек.

Након што му је то рекла благим гласом, врати се слагању намирница. Он је и даље седео пред склопљеним лаптопом, озбиљно је гледајући, па упита:

– А Алекс?!

На помен тог имена Лена испусти кесу са пиринчем на под, која само срећом није пукла. Не сагнувши се да је дохвати, окрену се ка мужу, па га озбиљним тоном упита:

– Шта Алекс?

– Видим да сте постали пријатељи на Фејсбуку. Лајковао ти је слику са Софиног рођендана – настави Семи, гледајући своју жену широм отворених очију.

– Па, јесте. Зар је толики проблем што ми је бивши дечко, којег нисам видела скоро двадесет година, лајковао слику на Фејсбуку? – упита Лена, одржавајући контакт очима са Семијем, као да се одмеравају ко је јачи и ко ће први скренути поглед.

– Не, извини. Само питам – узврати Семи и протрља очи, уморно сагнувши главу. Ипак је он први скренуо поглед.

Лена је оставила слагање намирница, узела супену кашику и кутију сладоледа из кесе, те села за сто, прекопута мужа. Почела је да једе сладолед од чоколаде, директно из пластичне кутије.

Семи је поново погледа, овај пут смешкајући се. Подбочио се руком, па је прокоментарисао:

– Видео сам да му добро иде. Има своју фирму и брод. Заиста води људе у обилазак Великог коралног гребена! Још има густу плаву косу и изгледа добро као некад.

– Ма пусти његову косу и то што му добро иде… Ни не живимо у истим савезним државама. Он је у Кернсу, у Квинсленду. Нисмо чак ни разменили поруку… Само смо постали пријатељи на Фејсбуку и лајковао ми је једну слику, на којој изгледам дебело. Вероватно само да ми стави до знања да је приметио да више не изгледам као некада – рече Лена тихо, гледајући у кашику пуну сладоледа.

После неколико секунди тишине, Семи настави:

– Сећам се када смо све троје били млади и када смо заједно радили на рецепцији хотела. Ти си била лепа и згодна странкиња, која се тек доселила са породицом; енглески ти је још увек био слаб. Алекс је био леп момак, са густом плавом косом. Био је углавном ћутљив; волео је да прича само о Великом коралном гребену и томе како ће једном водити људе на туре да га виде. Сећаш ли се оне његове приче, коју је безброј пута поновио?

– Наравно да се сећам! Толико сам је пута чула да тешко да могу да је заборавим… У стара времена ловац је пробо копљем свету рибу, јер му је породица гладовала. Света риба се наљутила и подигла је ниво мора, претећи да потопи ловца и цео његов народ. Они су побегли у планине, одакле су у море бацали загрејано камење – од ког је настао је Велики корални гребен. Зауставио је пораст нивоа мора и спасао ловчев народ од потопа… То је стара абориџинска легенда. Не знам где ју је Алекс чуо, али био је опчињен њоме! Опседнут идејом да ће једном водити људе да виде тај гребен од загрејаног камења… Никада ми то није било јасно – причала је Лена, једући сладолед од чоколаде и не скидајући поглед са врха кашике.

– Сећам се времена када сте вас двоје били заједно, а ја сам вам био најбољи пријатељ. Алекс никада није морао да те јури; за њега си увек била доступна. А онда те је он оставио и отишао у Квинсленд. Када смо ти и ја почели да излазимо, терала си ме да те јурим. Правила си се да си тешко освојива, као да си премија. Прилика за озбиљну везу. Или чак и брак! Лепа и згодна странкиња из Источне Европе – говорио је Семи, и даље подбочен изнад лаптопа са своје стране стола.

– Не причај глупости! Ти си добар човек. Јурио си ме зато што ти је било стало до мене, а не зато што сам ја манипулисала тобом, или шта год хоћеш да кажеш! Алексу је било стало само до његовог Великог коралног гребена! Зато је и успео да оствари свој сан, јер му је то било најважније у животу! Сећаш ли се како је уредио да добије отказ, да би имао изговор да ме остави и оде у Квинсленд? Наводно је изгубио мастер кључ, који отвара главну салу, улазна врата и све битно у хотелу. Знао је да је то преступ за добијање отказа; све троје смо то знали. Намерно га је изгубио да би добио отказ и да би могао да ме остави и оде за својим сном… А до последњег тренутка то није хтео да призна! Причао ми је како му је неко наводно украо кључ из ормарића. Био је толико лош човек, иако је имао „оно нешто”… Срећна сам што сам на крају завршила са добрим човеком као што си ти – закључи Лена, остави сладолед, устаде од стола, поново се нагну над Семија и пољуби га у ћелу.

– Мислиш ли да сам ја још остао на тој рецепцији зато што нисам имао никакав сан, или „оно нешто”? – упита је муж, гледајући у сто испред себе.

– Мени не смета што и даље радиш на рецепцији. Битно је да си добар човек – понови жена, а затим подиже кесу пиринча са пода.

– Идем само да вратим лаптоп на место, па ћу почети да правим шпагете – рече јој Семи, устаде од стола и крену у спаваћу собу.

Отворио је ладицу са личним стварима и ставио лаптоп у њу, тик поред мале црне металне кутије, која је била закључана. Опрезно је погледао ка кухињи да се увери да Лена неће случајно ући у собу. Затим је откључао кутију и са њеног дна, испод старих фотографија и папира, извукао стари мастер кључ хотела, исти онај због којег је Алекс добио отказ.

Вероватно је требало давно да га се отараси, али га је ипак задржао, све ове године. Као трофеј. Као симбол једине победе, коју је некад давно остварио! Победио је другог мушкарца у борби за жену!

Али сада се више није осећао као победник. Не, већ као објекат, који је обична жена једноставно искористила да обезбеди себи живот какав је желела. Док је гледао у кључ, мислио је на Ленине речи да њихова ћерка има и друге опције у животу, јер је лепа девојка. Било му је јасно да Лена није говорила о Софи, већ о некадашњој себи. И он је одувек то знао, само је сада то видео као још један пораз.

Вратио је мастер кључ на дно црне кутије и поново је закључао, решен да га се сутра коначно отараси, пре него што га Лена случајно открије. Затим се запутио назад ка кухињи, мрмљајући себи у браду:

– Неће моја ћерка бити социјални радник и бавити се наркоманима и просјацима! Биће успешна…

Једна од инспирација за причу →